NAPOLJU KIŠA LIJE

Napolju kiša lije,
plava ko moja seta.
U duši kiša lije, 
a nada lebdi u vazduhu.
Ja ne znam čime to
kidaš moje misli
i ne znam, 
koji vrag me uz tebe lepi,
ali sad, 
dok kiša lije
i pucketa šatorsko krilo
na dotrajalom kamionu,
mislim na tebe, 
na sebe i kombinacije.
Moji potezi su nezgrapni,
moji postupci očajni.
Davljenik se za slamku hvata,
a meni pena smeta, 
ja ne vidim slamku.
A napolju kiša lije, 
plava ko moja seta,
zelena ko moji ideali.
Mnogo je na svetu očajnika,
more je meni sličnih, 
plavo more.
Ali ima i suprotnosti.
Ima srećnih očajnika,
ima glupih srećnika,
svega ima.
I plave kiše,
i zelinih idila,
i nade, svega ima.
Napolju kiša lije, 
doboš nad glavom.
U duši kiša lije,
doboš u glavi.
Misli su osice,
trutova nema.
Deca su gladna.
Stenju žene.
Oko oltara, 
bosonogi cvile,
dok pop kandilom maše.
Ti si pobožna,
staromodna, 
očajna.
Ceo svet da gleda,
a glas do mene da ne doleti.
U stvari, 
iza jele ja ću biti.
Neću da se svetim,
dok kiša lije, 
plava ko moja tuga.
Čoveku se najrađe 
iza leđa smeju.
Dok se on nada i tone,
dok pliva i davi se,
svi bi da ga potope.
Meni ne treba druga,
ja neću bolju.
Susreti na ostrvu,
palme i slično.
Jasni vidici 
i pomešana osećanja.
Ništa neobično,
samo kap
u moru istih sudbina.
Glava košnica,
telo sojara, 
a put mračan.
Tvrdoglavo magare na cilju.
Napolju kiša lije,
modra ko moja seta,
a u grudima srce bije,
kao da si ti najlepša i najbolja,
kao da si ti jedina cura sveta.
Napolju kiša lije,
zelena ko moji ideali,
u duši kiša lije,
a nada lebdi u vazduhu,
ptice je nose.
Ogromne ptičurine,
sudbinu nad glavama nose.
Nadanja i stradanja, 
padanja i propadanja
i malo svetla na istoku,
posle kiše plave i plave sete.
Ogromne ptčurine, 
sudbinu nose..
Nose...
A ne stižu...

© Љубодраг Обрадовић 2005