NEPOZNATOJ...


Jedno popodne,
bili smo zajedno.

Možda grešim,
ali meni je ulica,
bila tako lepa
i romantična.
I sve kuće,
svi parkovi i svi ljudi,
sve to što je
promicalo kraj nas,
bilo je divno,
sveže,
veličansveno...

Istorija tog popodneva
je slučajna,
kao i život
i sve što se dešava.
Ja sam došao na ispit.
Čekanje u holu,
dim i ostalo.
Ipak, 
samoća je isparila,
sa dimom,
kroz otvoreni prozor,
čim sam spazio tremu,
na licu devojke do mene.
Smešeći se,
počeo sam da je tešim,
ja, najveći tremaroš.

I zaboravio sam
sve o sebi
i predstojeći ispit
i moje velike planove.
Zaboravio sam
sve osim nje.

To popodne,
koje je ličilo na san,
proveli smo zajedno.

Kiša je lila.
Ja sam sam gazio
po barama,
nju gledao...
A lišće je usred leta,
pod noge sletalo,
kao da je htelo
da mi kaže,
da me podseti,
da slaže,
da je jesen,
da će zima,
da sam sam...


Lišće je letelo,
kao da je htelo,
da me razočara
svom ironijom sveta.
Lišće je letelo ,
da me zamisli
i da umre...

A ja sam 
sve to potisnuo
i bio prirodan,
veseo, razdragan.
Ja sam
sve te sumnje šutnuo
i bio ono što nisam,
ono što želim.

Ona je nasela,
poverovala je,
mojim rečima,
mojoj glumi.
Počela je
i sama da priča,
da veze.
Zaboravila je čak
i neuspeh na ispitu.

Možda i grešim,
ali ulica je bila,
tako lepa i romatična
i njoj i meni,
sve do dolaska autobusa
i mog mahanja...

Danas kad se sećam,
jasno mi je,
da znam mnogo o njoj.
Da znam sve,
osim imena...

Danas kad se sećam,
jasno mi je,
jedno popodne,
bili smo zajedno...

© Љубодраг Обрадовић 2005