poezijascg.com

SUDBINA

Ponekad,
zaluta sunce,
u brze vode moje
i veseli se sa mnom.

Oživim tad
i ranjeni vo mojih misli,
pokulja u trake svetlosti.

Ponekad,
devojka otvori srce,
pred očima mojim,
pa lud od strasti polne,
ko kip satima stojim
i vrelo telo hladim znojem.

Juče sam dobio pismo.
Pišeš mi o nama.
O prvom susretu na snegu.
Otpratio sam do kuće
i dugo ti pričao,
ko zna o čemu?
Malo sam i lagao,
ali oprostićeš,
bilo je to
za našu ljubav.
Na kapiji,
poljubila si me strasno,
tako strasno,
da sam se topio,
kao sneg,
na martovskom suncu.
Hteo sam ti pomilovati kosu,
hteo sam te dodirnuti grudima
i poljubiti nežno,
ali ti si vešto
odgurnula moje drhtave prste
i vragolasto odskakutala
u pravcu kuće.

Sećaš se?

A onda je došao rastanak.
Nismo se ni upoznali,
a već sam otišao,
daleko od zavičaja,
daleko od tebe,
u bedu vojničkog života.
Nismo se ni oprostili,
ti si se bojala oca,
a ja nisam imao hrabrosti
da dođem ti pod prozor.
Još u vozu koji me je odnosio
u nepoznato, napisao sam ti pismo.
Ti si se bojala oca
i molila me da ti se ne javljam,
da ti ne pišem.
Ta ti me voliš,
uveravala si me,
samo mene i zauvek.
A ja nisam mogao bez tebe,
bez pisama
i pisao sam i dalje,
pisma su letela.
Ti nisi odgovarala.
Upisala si višu školu
i rekla, ljubavi ćao.
Nisam to mogao da podnesem
i vređao sam te...
Lažljivica...Pakosnica...

A onda, juče,
dobio sam pismo.
Pišeš mi o nama.
O prvom susretu
i noćnim šetnjama.
Pišeš o ljubavi.
Da sam ti bio prvi
i da si me volela,
do bola volela...
Ali šta možeš,
daljina je prevelika,
a vreme bez mene,
tuga preduga.
Šta možeš,
nisi mogla sama.
Mlada si, lepa,
dunja tek dozrela,
a mladića puno
i svi obleću,
nude kule i sreću.
Šta možeš?
Nisi mogla odoleti.
Mladost nije mogla
preživeti od maštanja.
Krv je kriva,
vrela i mlada.
Mene ćeš uvek pamtiti,
mene ćeš voleti u sećanju,
ali stvarnost je surova stvar,
mladići nadleću,
nisi mogla odoleti.
Šta možeš?
Moliš me da ti oprostim,
u ime ljubavi,
jer znaš da te volim
i da ću sve da učinim za tebe,
moju zvezdu,
jedinu zvezdu.
Moliš me da ti oprostim,
jer znaš da živim za tebe
i za tvoj spokoj.
Šta možeš,
sudbina je tako htela.
To je istina.
Šta možeš,
priroda je kriva.

Ponekad
i mene ogreje sunce,
ali prolazno
i ništavno.
Meni samo magle,
trajno mrače put.