Трчим за судбином,
кораци лењи и кратки.
Осећам жељу за истином,
осећаји врели и слатки. 

Човек је тек прости ток,
у свету препуном игара.
Зна да му пролази рок,
то сазнање помало умара. 

Све што се узгред деси,
одсјај је и помало лажно.
Душу сад муче неуспеси
и ништа више није важно. 

Крици несрећника што пате,
оптерећују ме ко црни гости.
Не могу радост да ми врате,
мисли о срећној прошлости. 

Трчим за својом судбином,
лудо заљубљен у будућност.
Осећам жељу за истином,
а испред задњи срушен је мост.

© Љубодраг Обрадовић 2005