Njena je kosa bila...
A usne, a telo, a hod...

Ona je bila tako smirena
i ravnodušna na izgled.
Ona je bila u toj tišini,
mnoštva koje prolazi,
tako spokojna, jasna,
 a nedokučiva.

Njene su usne,
 brbljale nešto bez veze...
O ljudima, o prolaznosti,
 o deci, cveću...
Njene su usne,
brbljale neke glupe reči,
kao da joj nije stalo do mene.
Kao da nije znala,
da mene zanima samo kosa,
ustalasana, duga, razvijorena.
Kao da nije znala,
da sam tu zbog nje.

I išli smo, u toj tišini,
mnoštva koje prolazi
i koje nas ne primećuje,
išli smo u krug,
 nesigurni u sebe i svoje želje.

Možda smo želeli isto,
ja i ta kosa,
te usne, to telo, taj hod.
Možda smo želeli isto,
 ali nešto je visilo,
na granama,
 u rosi tek odlutale kiše.
Nešto je visilo nad nama.
Dugo je visilo
 i onda se otkinulo.

Njena je kosa bila...
A usne, a telo, a hod...

© Љубодраг Обрадовић 2005