VITI JABLANE

Viti jablane,
nazobljen lepotom
idila na proplanku,
u senci tvoje krune,
ne govori,
za vekove ostani nem.

Ono veče, početak sreće
i spajanje u hramu svetom,
zvezde i meteora,
zaboravi,
ti to umeš.
Vetar je milovao,
mlade ti, vite grane,
a on je šetao prste,
pejzažima svete tajne.
Vetar ti je,
lišće mrsio
i kidao ga,
a on je trsio
telo i pio sokove,
saća nebeskoga.
I gonio grčeve,
a oni bežali.
I suze ronio,
a zverski režao
i životinjski je stezao
i od sreće,
na kraju zapevao.
Zaboravi.

Ona sad plače,
oplakuje vetrove
koji su je,
drugom odneli.
Zaboravi.

Viti jablane,
nazobljen lepotom
idila na proplanku,
u senci tvoje krune,
ne govori,
za vekove ostani nem.

© Љубодраг Обрадовић 2005