ZASTANI

Zastani, u velikim koracima,
krila izrasla opusti i gledaj.
Usponi i stramputice,
pad, pa zvona.

Sreća po strani,
ključ u probušenom džepu.
Ne trči. Zastani.
Ne stiže se uvek,
kud se pođe.
Ne radi se uvek
što se želi.
Uvek slučajnost postoji
i zbrka misli,
brdo mogućnosti,
okean promašaja.

Zastani.
Ideale potisni,
uživanja zaboravi
i gledaj svet oko sebe.

Ja odavno stojim,
ja odavno gledam,
odavno čekam.
Crne slutnje me znoje,
ističe reka.

Ti letiš, 
mladiće menjaš,
a mene voliš,
iako me se više
i ne sećaš.

Ipak, 
ne trči.
Zastani,
u velikim koracima.
Idile preskoči,
uživanja potisni i gledaj.
Mladiće plave
i njihove cure crne.
Gledaj kako se rastaju,
posle uzajamnog otkrivanja.

Gledaj zbrku razloga,
lažnih opravdanja, 
talog grehova.
Tuđi promašaji su spas.
Zastani... 

© Љубодраг Обрадовић 2005