JASNOĆA

Pokošenim livadama šetam
i sam pokošen životom.

Vetar sam,
zdrobljen kosturima drveća.
Mrav sam,
a splav me nosi,
u carstva nepoznatih strahota,
tuđom rukom vođen.
Lud sam skoro
i sit dogadjaja lažnih,
u svetu lažnom,
gde podlaci ližu čizme podlacima
i dobro prolaze.
Gde poštene kičme
i kad iskrivljene mole,
šut u zadnjicu dobiju
i ništa više.
Sit sam života,
a seno tako zanosno miriše
i pitanja nova nameće.
Smisao?
Da li ga ima?
Život ima draži?
Ciljevi postoje?
Nadaj se, nadaj,
poštena dušo.
I dođi, pohvali se,
kad budeš čuo,
da tvoja sorta
i tvoje bratsvo,
nasmejani šetaju.
Idem.
Miriše seno.
Ratovi, svađe, čemu?
Zbog dosade silnih, valjda.
Idem.
Pauk groznu mrežu plete,
a želja raste,
stanje da promenim.
Život ima draži!
Ciljevi postoje!
Nadaj se, nadaj,
poštenjače moj.
Idem.
Sad mi je sve jasno;
i da mrtvi vide
i da živi
slepoću priželjkuju.
Idem.
I jasnoća je slučajnost.
Da nisam
u zadnji čas odgurnut
i sad bi smatrao
da je poštenje vrlina.
Idem.
Sve mi je jasno.
I da trava mrtvi miris širi...
I da grom gađa pošteno...
I da laž i slučajnost na gozbi...
Idem.
Sad mi je sve jasno.
I da se dobro ne gleda,
ne primećije
i lako zaboravlja,
a zlo pamti.
I da podlaci ti čine zlo,
pretvarajući se
da ti prave uslugu,
pa očekuju zahvalnost.
Ako im ogorčen,
nepažnjom uzvratiš,
znaju i da se uvrede.

Sadam na klupu.
Seljanka grabulja seno.
Mirisi, izgrebani plaču.
Sećanja na prokockanu prošlost.
Sad nije vreme za romantiku.
Sad me pogledi prže,
želeći da me zagreju.
Sad me vezanog drže
i iza leđa mi se smeju,
misleći da sam budala.

A ja samo sedim i gledam
i sve mi je jasno.
Posebno da ništa,
promeniti ne mogu.

Samobor, 1973. godine.

© Ljubodrag Obradović