ПОЕМА
О МАРУШИ
Кажу да је у доба наших дедова, давно,
доле на крају села нашег, у страни мало,
кућерак био и у њему мати самохрана,
од деветнаест и са њом чедо у пеленама.
Мужа изгуби рано, говори прича знана,
на фронту остаде, премало знамо о том,
а она процвала тек, ко ружа мирише сном,
без иког, сама, а мушко чедо са њом.
И проћи ће месец дана у нади да ће доћ,
ко гладна година дан се за даном вуче,
месец га и други чека, не спи по целу ноћ,
а чедо се придиже већ и прве гласове гуче.
Тешке је муче море, кошмара пуне ноћи
и страшни снови тек, страх јој у души зри,
једва дочека јутро, гори јој чело, очи,
уз груди привија чедо и оно блажено спи.
У неко доба дана ни сама не зна кад,
глас познат чује, од среће стала к`о стуб,
и нагло отвара врата, ал` опет исти јад,
никога, а детету је већ избио и први зуб.
Од рода никога нема, утеху да јој да,
мајку и оца не зна, а бака слепа већ,
а откад снови ти, камо ће коњица та,
нежно превија чедо и немо гледа у ноћ.
Месеци теку лењо, гласа ниоткуд нема
и речи више драге, небо ко камен ћути,
ни поруке, ни знака и зима се већ спрема,
дете ручице пружа, мајчину љубав слути.
Вечери
падају ране, у соби сумрак већ,
по зиду корача сенка, ружна двоглава,
зла, студен је штипа, у углу хладна пећ,
дете јој на руци спи, коса очева, плава.
Многи су стигли већ, и он бо требао доћ,
године прође пола, около колају приче,
погибе из села пуно, узе их тамна ноћ
и она зачепи уши, а дете већ "тата" виче.
Напољу северац брише, у снегу леже пути,
у прозор белина туче, лисица у леглу ћути,
на врата Божић куца, чедо, радост је ту,
са њим би да је дели, ал авај, тек у сну.
И зима с
муком прође, кише пролећу слуте,
ни небо милости нема, то парче хартије жуте,
сруши се свет и пред очима јој се смарчи, пуче,
поклекну, паде, а дете проходало још јуче.
И тог је пролећног дана у селу падала киша,
схране биле су две, бакаРистана и Маруша,
ех, име јој од туге умало да заборавим
и уз плац питам, а шта је било са малим.
Њега је... и отац ме благо такну по глави,
одвела себи нека рођака, по оцу од мајке,
завршио високе школе, постао човек прави,
учитељ, наочит и леп, мајчине нарави благе.
****
И сад кад селом пођем, сетим се приче те,
кућерка одавно нема, ни оца и приче његове,
А ратова је још било, памтимо несреће наше
и све оне што су отићи знали, а вратити се не знаше.
Свим онима што по бојиштима
и фронтовима остадоше
По
Петровдану, јула 2002,
Берн Швајцарска
©
Милорад Ј. Никић
 |
Милорад Ј. НИкић
Милорад Ј. Никић је рођен 1952 год у Скугрицу Доњем - БИХ... Завршио је Економски факултет у Београду и након само пар година боравка и рада у домовини одлази у Швајцарску, где се и данас налази.
Поезијом се бави од средњошколских дана..., али озбиљно пише и објављује у релативно позним годинама.
Досада је објавио три књиге песама и то, Реч завичајна - Прометеј Нови
Сад 2000. год, Живот је река ГЕА Београд 2001 и Неке реке теку наопако,
од истог издавача 2002. године...
У рукописима има још неколико збирки песама, које има намеру издати с
тим што се носи мишљу да своје целокупно поетско стваралаштво /неких
400 до 500 песама/ поново претумба и прокомпоније и обједини на једном
месту и тако коначно понуди читаоцима на увид.
