POEMA O MARUŠI

Kažu da je u doba naših dedova, davno.
dole na kraju sela našeg, u strani malo,
kućerak bio i u njemu mati samohrana,
од devetnaest i sa njom čedo u pelenama.

Muža izgubi rano, govori priča znana,
na frontu ostade, premalo znamo o tom,
a ona procvala tek, ko ruža miriše snom,
bez ikog sama, a muško čedo sa njom.

I proći će mesec dana u nadi da će doć,
ko gladna godina dan se za danom vuče
mesec ga i drugi čeka, ne spi po celu noć,
a čedo se pridiže već i prve glasove guče.

Teške je muče more, košmara pune noći
i strašni snovi tek, strah joj u duši zri,
jedva dočeka jutro, gori joj celo, oči,
uz grudi privija čedo i ono blaženo spi.

U neko doba dana ni samа ne zna kad
glas poznat čuje, od sreće stala k`o stub
i naglo otvara vrata, al` opet isti jad
nikoga, a detetu je već izbio i prvi zub

Od roda nikoga nema, utehu da joj da,
majku i oca ne zna, a baka slepa već,
a odkud snovi ti, kamo će konjica ta,
nežno privija čedo i nemo gleda u noć.

Meseci teku lenjo, glasa niotkud nema
i reči više drage, nebo k`o kamen ćuti,
ni poruke, ni znaka i zima se već sprema,
dete ručice pruža, majčinu ljubav sluti.

Večeri padaju rane, u sobi sumrak već,
po zidu korača senka, ružna dvoglava,
zla, studen je štipa, u uglu hladna peć,
dete joj na ruci spi, kosica očeva, plava.

Mnogi su stigli već, i on bi trebao doć,
godine prodje pola, okolo kolaju priče,
pogibe iz sela puno, uze ih tamna noć
i ona začepi uši a dete već i "tata" viče.

Napolju severac briše, u snegu leže puti,
u prozor belina tuče, lisica u leglu ćuti,
na vrata Božic kuca, čedo, radost je tu,
sa njim bi da je deli, al avaj, tek u snu.

I zima s mukom prodje, kiše proleću slute,
ni nebo milosti nema, to parče hartije žute,
sruši se svet i pred očima joj se smrači, puče,
pokleknu, pade, a dete prohodalo još juče.

I tog je prolećnog dana u selu padala kiša,
sahrane bile dve, baka Ristana i Maruša
eh, ime joj od tuge umalo da zaboravim
i uz plac pitam, a šta je bilo sa malim.

Njega je... i otac me blago taknu po glavi,
odvela sebi neka rodjaka, po ocu od majke,
završio visoke škole, postao čovek pravi,
učitelj, naočit i lep, majčine naravi blage.

****

I sad kad selom prodjem setim se priče te,
kućerka odavno nema, ni oca i priče njegove,
a ratova je još bilo, pamtimo nesreće naše
i sve one što su otići znali, a vratiti se ne znaše.

Svim onima, što po bojištima i frontovima ostaše

Bern, Švajcarska, Po Petrovdanu, jula 2002