Александра Вукосављевић

 

Рођена сам једне далеке априлске ноћи. Шести април, датум везан за падање бомби. Моја мама ме је увек тешила да то нема везе самном, да сам ја пала као звезда њој у наручје, дар са неба, испуњена жеља. Рођена сасвим случајно у Прилепу, у Македонији, иако без трунке македонске крви, волим да чујем Македонско девојче… Отац војник, исклесао ми је снагу, мајка медицинска сестра, улила ми је љубав, бабе и деда, драги, уплели су ми биљке у косу, даровали животиње као пријатеље, и вечиту љубав ка возовима…

И даље живот, са успонима и падовима, носио ме је својим чудним путевима, до дана данашњег, дана у којем као мајка, жена, ћерка, сестра, помало логопед, помало пријатељ, помало усамљеник у свој својој непрекидној комуникацији, дана у којем желим да уживам и делим мрвице среће са драгим људима, дана који ми отвара стидљиво сутра, које бескрајно желим и којег се бескрајно плашим.