POEZIJASCG -

[natalijajakovljevic]

Aleksandra Isajevièa Solženjicina,najveæega živog ruskog pisca i bezsumnje jednog od najvecih knjizevnika svih vremena,nije potrebno posebno predstavljati nasim èitaocima.Izvesna njegova dela,mada na žalost,ne i ona najvažnija i najpotresnija,izasla su u prevodu i na naš jezik.Ali, moramo da istaknemo ono sto je za nas kao pravoslavne hriscane najbitnije,a dobrom delu nasih citalaca mozda nije poznato.Solzenjicin je,naime,nas brat po veri,duboko i iskreno verujuci i crkvenim duhom prozeti pravoslavni hriscanin,ali i vise od toga-ispovednik Pravoslavlja,svedok Hrista Boga kao i Sveistine i Sveljubavi i mucenik za pravdu Boziju,podviznik duha,glasnik saborne pravoslavne savesti,propovednik pokajanja kao nasusne potrebe našega sveta i vremena,izvorni i dubinski pravoslavni bogoslov/u prvobitnom prahriscanskom smislu te reci/,nadahnuti i oblagodaæeni prorok sile i slave Duha...Ovi epiteti nipošto nisu kitnjaste starinske metafore ili lako igranje reèima-ne, oni nam se prosto nameæu,oni jarkim sjajem blješte sa hiljada njegovih stranica i vulkanskom snagom izbijaju iz njegovih reèi,taènije,iz njegovihuzdaha,krikova,vapaja,poklièa,doziva i odziva.
Prognan iz svoje otadzbine pod optužbom da je* plaæenik medjunarodnog imperijalizma*,a u svetu liberalne zapadne inteligencije neshvaæen i neprihvaæen pod još besmislenijim optužbama da je *ruski homeini* verski fanatik i nosilac*pravoslavnog konzervativizma* a politièki *mraènjak* antidemokrata,ideolog autoritarne državnosti i,èak *carizma*-Aleksandar Isajeviè nije ni jedno ni drugo.On uopšte nije politièka liènost.On je sve što gore ne nabrojasmo-dakle prevashodno duhovna liènost.Sam je uostalom,lakonski8 u jednoj reèenici,na završetku svoje èuvene harvardske besede,izložio svoju antropologiju i svoju filosofiju života,rekavši da istinski put èoveka i èoveèanstva ne vodi ni na levo ni na desno veæ-naviše.Njegova osnovna proroèka poruka jeste poruka da svestrana kriza našeg doba nije ni politièko-*ekonomska ni kulturna ili ideološka,pa èak ni moralna kriza,nego,pre svega i iznad svega,kriza vere,kriza duhovnosti.Ali upravo zato što je hrišæanin i bogoslov,on ne zastaje na dijagnozi,veæ ukazuje i na lek.Reè kriza znaèi na grèkom sud.Mi ljudi,nalazeæi se u krizi,u stvari,sudimo sami sebi,muèimo sebe,a ponekad vršimo i samoubistvo,duhovno i fizièko u isti mah.Ali,u krizi,u sudu dat nam je veæ i lek,izlaz iz krize-a to je sud nad našim izopaèenim *JA*,i nad našim sebiènim,ogrehovljenim življenjem i delanjem:to je umiranje staroga,smrtnoga èoveka u našem biæu i vraæanje novoga,besmrtnoga.To je jednom reèju,tajna smrti i vaskrsenja,tajna pokajanja,tajna pravednog suda ,tajna radosne i radostotvorne *tuge po Bogu*.
Ova duboko biblijska i autentièna crkvena poruka velikog umetnika,izražena u svim njegovim ostvarenjima i publicistièkim istupima,sa nadahnuæem,bujiènom snagom i èarobnom lepotom reèi nevidjenom od vremena Dostojevskog naovamo,ne èini ga samo *novim Dostojevskim*,veæ i neposrednim sledbenikom starozavetnih proroka i vidilaca,uèenikom novozavetnih apostola i jevandjelista,naslednikom drevnih asketa,savešæu Rusije i sveta


sa ruskog preveo jeromonah Irinej Buloviæ
Pravoslavni misionar br.6,1983.god. Beograd

[natalijajakovljevic]

Poput onog divljaka što je iznenadjen pronašao èudnu-da li naplavinu okeana?nanos peska? ili s neba pali neshvatljiv predmet?-zamršenih krivina,što èas mutno,èas jarko odbleskuje udare zraka-prevræe ga ovako i onako,traži kako da ga korisno upotrebi,traži mu prikladnu najjednostavniju primenu,uopšte ne sluteæi onu višnju.
Tako i mi držeæi u rukama Umetnost,samouvereno sebe smatramo njenim gazdama,smelo je usmeravamo,obnavljamo,reformišemo,manifestujemo,prodajemo za novac,ugadjamo moænicima,preobraæamo èas na razonodu-do estradnih pesmica i noænog bara,-èas u poklopac ili štap,kako dohvatiš-za politièke mimobežne potrebe,za ogranièene socijalne.A umetnost,naši pokušaji ne skrnave,ona pri tom ne gubi svoje poreklo,darujuæi nam svaki put i u svakoj upotrebi deliæ svoje potajne unutarnje svetlosti.
Ali,hoæemo li obuhvatiti svu tu svetlost?Ko bi se drznuo reæi da je utvrdio šta je Umetnost?Pobrojao sve njene strane?A možda je veæ i shvatio i nabrajao nam u vekovnoj prošlosti,ali nismo mogli dugo da se na tome zadržimo:saslušali smo i prenebegli,i smesta odbacili,kao i uvek žureæi da makar i ono što je najbolje zamenimo-samo da bude nešto novo!Jedan umetnik umišlja da je tvorac nezavisnog duhovnog sveta i tovari sebi na grbaèu èin stvaranja tog sveta,njegovog stanovišta,vascele odgovornosti za njega-ali puca,pošto smrtni duh nije u stanju da izdrži toliko optereæenje:kao što uopšte èovek,proglasivši sebe za središte bitka,nije uspeo da stvori uravnotežen duhovni sistem,a svlada li ga neuspeh-svaljuje ga na iskonsku disharmoniju sveta,na složenost savremene rastrzane duše ili tupoglavost publike.

Drugi zna za višnju silu nad sobom i radosno radi kao mali šegrt pod nebom božijim,premda je još ozbiljnija njegova odgovornost za sve napisano,naslikano za poimajuæe duše.Zato:nije on taj svet sazdao,ne upravlja on njime,nema mesta sumnji u njegove osnove,umetniku je dato samo da življe no drugi oseti lepotu i rugobu ljudskog doprinosa harmoniji sveta-i da to živo prenese ljudima.I u neuspesima,pa èak i na dnu postojanja-u bedi,u tamnici,u bolestima-oseæanje postojane harmonije ne može ga napustiti.

Medjutim,sva iracionalnost umetnosti,njena zaslepljujuæa vijuganja,nepredvidiva otkriæa,njeno potresno delovanje na ljude-suviše su volšebni da bi se iscrpli svetonazorom umetnika,njegovom zamisli ili radom njegovih nedostojnih prstiju.
Arheolozi ne pronalaze tako rane stupnje ljudskog postojanja kada nismo, imali umetnost.Još u samo praskozorje èoveèanstva,dobismo je iz Ruku koje ne stigosmo da razaberemo.Niti stigosmo da upitamo èemu taj dar?Kako da postupamo s njim?
I grešili su i pogrešiæe svi proroci,da æe umetnost istrunuti,iživeti svoje forme,umreti.Umreæemo mi,a ona æe ostati.I još,hoæemo li pre svoje propasti shvatiti sve njene strane i sva naznaèenja?
Ne može se sve imenovati.Nešto vuèe dalje od reèi.Umetnost èak i ohladnelu,zamraèenu dušu zgreva na visoko duhovno iskustvo.Kroz umetnost nam se kadkad šalju,maglovito,nakratko-takva otkrovenja kakva razborito mišljenje nije u stanju da iznedri.

Kao ono maleno zrcalo iz bajki:zirneš u njega i spaziš-ne sebe-na tren spaziš Nedostupno,kamo ne možeš dojahati,doleteti.I samo te duša zaboli.....


odlomak iz Nobelovske besede 1972.god. preveo Sava Rosiæ
preneto iz èasopisa *Dveri srpske* broj 35 2007.god.

[Boba]

Natalija,jako lepo od vas sto ste nam dali na uvid ove tekstove.Vi ste strucnjak za rusku knjizevnost.Jos sa vasom pesmom o Marini Cvetajevoj ste me zainteresovali da saznam vise o njenom zivotu i radu od onog sto sam znala.I bila sam odusevljena...Pa jos pisma Rilkea,Pasternaka i Marine...Tako sam naisla i na Jelenu Guro ciju poeziju do tad nisam poznavala.Samo zelimda vam se zahvalim.
Boba

[natalijajakovljevic]

Bobo,
hvala vam mnogo naroèito na "vi ste struènjak za rusku kniževnost".
Volela bih da je tako,naravno.Mnogo hvala.
Volim poeziju "Srebrenog veka" kojoj pripada i M. Cvetajeva,Jesenjin,Vološin,Sofija Parnok,Mandeljštam i mnogi drugi .Imama jednu zbirku njihovih pesama na ruskom i vrlo èesto èitam njihove stihove.Kako ste i sami rekli pored besprekorne poezije njihovi životi ,sudbine su tragièno-fascinantni.
A šta tek reæi o Dostojevskom!!!

mnogo pozdrava Natalija

[Boba]

Natalija,imate li nesto od Sofije P. koju ste naveli?Nisam nista njeno citala,jedino sto znam o njoj je njena veza sa Marinom.
Mnogi kazu da Dostojevskog treba citati svakih deset godina iznova jer je dozivljaj svaki put sve jaci.Od Bednih ljudi do Karamazovih sve je savrseno.Meni je omiljen roman Idiot,a mnogo volim i Krotku.

Pozdravljam vas
Boba

[natalijajakovljevic]

Imam , pesme su na ruskom.

[Boba]

Moje znanje ruskog jezika nije bas na tom nivou da bih mogla citati poeziju.U svakom slucaju-hvala vam.

Boba