POEZIJASCG -

[Lulu]

Poretret pesnika iz dijaspore,

N: Mileta Mali Simiæ veæ èetrdeset i dve godine živi u Švajcarskoj u koju je došao iz rodnog Mladenovca daleke hiljadu devetsto šesdeset i šeste godine. Pre nego što ga pitamo kako je spojivo biti pesnik i gastarbajter, zamoliæemo ga da nam otkrije enigmu; kako da èovek visok dva metra nosi nadimak Mali.


Simiæ: Bilo je to ovako. Moji roditelji su veæ pet godina ranije otišli na rad u Švajcarsku. Za njima je otišao i moj stariji brat Miloš, a ja sam ostao da odslužim vojsku, da se odužim narodu kako se to tada govorilo, iako nismo služili narodu veæ Titu, satrapu koji nam je došao glave. Èoveku èija nas je vladavina koštala više nego pet vekova od turskom okupacijom. Dakle, kad sam došao u Švajcarsku moj stariji brat je veæ bio ovde i umesto imenom svi su ga zvali prezimenom; Simiæ. Ja kao mladji, iako visoèiji dobio sam nadimak Mali Simiæ, od èega je ostalo ovo Mali i tako me danas poznaju ovde da èesto ne znaju kako mi je kršteno ime.
N: Da li se veæ tada pisali pesme ili ste poèeli tek u zrelim godinama.
Simiæ: Tada ne, nešto ranije, u pubertetu sam pisao pesme. Ko uostalom u pubertetu ne pokušava da napiše par jednu pesmu?
N: Dobro, mislim, možda ste tada zbog odlaska iz domovine oseæali potrebu da pišete pesme.
Simiæ: Mala ispravka, ja sam otišao iz otadžbine, a ne iz domovine. Domovina može da vam bude svaka zemlja u kojoj se skrasite, gde savijete svoje gnezdo. Meni je Švajcarska polako postala domovina jer sam ovde proveo veæi dio života. Otadžbina je zemlja vaših predaka. a domovina, kao što rekoh, zemlja gde se skrasite ako ste veæ otišli iz otadžbine.
N: Dobro, izvinite, da li ste tada zbog nostalgije za otadžbinom poèeli da pišete pesme?
Simiæ: Nisam. Bio sam mlad pun energije, a Švajcarska je tada vapila za radnom snagom, a Boga mi i za lepim i zgodnim muškarcima. Šalim se, malo sam živeo i na kraju sam se oženio mojom Rozmari. Tek pre dve godine sam na nagovor mojih prijatelja Zdenka Ninkoviæa i Miodraga Lukiæa nastavio da pišem I smogao hrabrosti da sa napisanim izadjem u javnost.
N: Vaša supruga je Švajcarkinja?
Simiæ: Ne. Rozmari je Nemica iz Maðarske. Odnosno njeni su poreklom iz Rumunije – Ziben Burgen, mala njemaèka enklava u Rumuniji.
N: Sad æu da budem malo pakosna i da Vam vratim za onu lekciju o otadžbini. Kako jedan patriota kao što ste Vi može da oženi Nemicu?
Simiæ: Moj patriotizam je ljubav, a ne mržnja. Ja volim moj narod. Volim Srbiju. Ljubav ne iskljuèuje ljubav, samo mržnja iskljuèuje ljubav, a ja volim moj narod bez da ikoga mrzim. Iako sam svestan svega onoga što su nam uèinili Nemci u prošlom veku, nemam razloga da mrzim ljude Nemce iako bih mogao da mrzim nemaèke politièare. Uostalom Nemicom je bio oženjen i vojvoda Živojin Mišiæ a bio je Srbenda kakav se retko raða.
N: Vi pišete pored ostalog i ljubavnu poeziju. Da li su Vaše pesme posveæene vašoj supruzi Rozmari?
Simiæ: Neke jesu, neke nisu, ali su sve posveæene ženskom rodu. Ženi kao biæu, lepom, racionalnom dragocenom.
N: Objavili ste jednu zbirku pesama, da li je to iskljuèivo ljubavna poezija?
Simiæ: Da objavio sam jednu zbirku pesama; Zavejani puti, a druga je u pripremi za štampanje.
N: Zašto Zavejani puti?
Simiæ: Zar je na to pitanje potreban odgovor? Zar nam nisu zavejani put? Kako pojedincima tako i èitavom narodu!
N: Vi ste baš ogorèeni?
Simiæ: Jesam. Kako ne bih bio ogorèen. Moj narod je optužen za sva zla ovog svijeta, a nad tim istim narodom genocid se izvodi u tri faze; 1914, 1941 i 1991 pa do danas. Zapadni mediji, a i jedan dobar dio naših medija skoro svakodnevno pominju Srebrenicu, a niko da pomene ono što je Srbima uèinjeno.
N: Da li je to, ta nepravda ono što Vas je podstaklo da pišete pesme?
Simiæ: Delimièno, naravno ne u potpunosti jer ja ne pišem samo patirotske pesme, veæi ljubavne i boemske.
N: Èuli smo da ste human èovek, da ste godinama radili na sakupljanju humanitarne pomoæi kao i da ste omoguæili dvema pesnikinjama da objave svoje knjige. Jednoj bolesnoj devojèici i jednoj udovici, èini mi se.
Simiæ: Da, ali nemojmo o tome. U Svetom Pismu jasno piše da ako pomažeš ne treba da zvoniš o tome.
N: Lepo, Vi ste izgleda pravi vernik. Kad smo veæ kod toga, kako vidite ovo što se dešava sa našom crkvom u Švajcarskoj?
Simiæ: Sramota. Neæu o tome da prièam iako bih imao šta da kažem. Jedino, odavno nije tajna da do 1991. ni jedan sveštenik nije izašao van granica Jugoslavije, a da nije bio agent ili saradnik UDBA-e, pa vi vidite sad. Inaèe crkvu vidim kao jedinu instituciju koja u ovim zlim vremenim može da nas okupi i saèuva, iako je primetno da ima zastranjivanja od strane sveštenika, mislim nije ni èudo ako se zna ovo što sam malopre rekao. Možda bi trebalo da se sete šta je uradio Karaðorðe kad jedan sveštenik nije hteo da dodje na sahranu jer udovica nije mogla da plati opelo.
N: To mi je novo. Šta je uradio Karaðorðe?
Simiæ: Naredio je da sahrane sveštenika, živog.
N: Vratimo se poeziji, dakle u pripremi je nova zbirka pesama?
Simiæ: Da, naslov Vam neæu otkriti, mogu samo da kažem da æe u njoj biti sotinjak pesama i jedan dobar deo posveæenih mom pokojnom bratu Milošu. Na žalost i tuga može biti inspiracija. Miloš je umro ove godine, mislim da sam mu kroz pesme rekao ono što sam propustio da mu kažem dok je bio živ.
N: Hvala na razgovoru.
_________________
Boze ne molim te da me postedis svih zivotnih poteskoca nego te molim da budes uz mene kada one dodju.

[ljuba-trebotin]

Lep intervju. Nedostaje samo jedna pesma pesnika da bi utisak bio potpun.

Pozdrav Ljuba
_________________
Stojim sam na putu! Imam samo sliku iz dana, kad bili smo mladi?