ПАСТИР

У великој строј шуми,
где влада рајски мир,
са својимдрагим стадом,
усамљен живи пастир.

Језиво ветар завија
и киша почиње да пада.
Уморан старац седи,
мислећи на године рада.

Пита се, шта је то живот?
Шта ли доноси сутрашњи дан?
Тужна истина главом лети,
баш је тужно живети сам.

Ноћ је одавно прошла,
више не влада мир.
Громови богове зову,
на свој ватрени пир.

Одјекну удар грома,
небом засја сјајна пруга.
Уморно старчево срце,
испуни голема туга.

Бришући сузе, пастир стоји
и броји мртво стадо.
Последње речи беху му:
Проклета била небеска владо!

© Драган Ћирковић

Страна 25. БРЕЗО МОЈА / 
Марко Љ. Ружичић »»»