PASTIR

U velikoj staroj šumi,
gde vlada rajski mir,
sa svojim dragim stadom,
usamljen živi pastir.

Jezivo vetar zavija
i kiša počinje da pada.
Umoran starac sedi,
misleći na godine rada.

Pita se, šta je to ž ivot?
Šta li donosi sutrašnji dan?
Tužna istina glavom leti,
baš je tužno živeti sam.

Noć je odavno prošla,
više ne vlada mir.
Gromovi Bogove zovu,
na svoj vatreni pir.

Odjeknu udar groma,
nebom zasija sajna pruga.
Umorno starčevo srce,
ispuni golema tuga.

Brišući suze, pastir stoji
i broji mrtvo stado.
Poslednje reči behu mu:
Prokleta bila nebeska vlado!