Лагано
корачам ка ивици разума
Сећања моја магла су густа
Све мање учим, све мање знам
Прошлост је постала сасвим пуста.
Детињство немам ил` ипак не сећам се
Мисли не говоре шта збило се пре
Будућност бела попут поља мразна
Оста ми садашњост, само садашњост празна
.
У мојој глави свет је чудан
Где јесен кида лишће са грана
Ту је страх увек будан
Нема гласова, само галама.
Не могу изаћи из дубоког вира
Свом силином све дубље ме вуче
Нема среће, мрачна музика свира
Краде ми ум, громови муче.
Већ данима санјам исто место
Место где тама влада без имало срама
Најлепши галеб само црна је врана
Где јесен кида лишће са грана.
©
Миладин Миладиновић
 |
Миладин Миладиновић
Рођен сам првог јануара 1984. године у Чачку где сам и завршио гимназију. Након завршене средње школе долазим у Београд где уписујем Правни факултет, на коме сам тренутно друга година.
Немам стално запослење и тренутно радим разне послове како бих имао мало новца за себе.
Још као ђак основне школе писао сам песме које су се чак појављивале и на појединим изложбама. Озбиљније сам почео да пишем при крају средње школе јер ми се чинило да имам доста тога да кажем, а најбољи начин да вас неко чује јесте управо кроз поезију.
Искрено се надам да ћете ме уврстити у вашу збирку јер бих заиста желео да постанем члан и пријатељ једне такве културне историје.
