ПУТ 10

Није храброст зарити копље у груди туђину,
већ голорук уронити у сопствену дубину.

Тонути у мрачне поноре и бездане,
посути со на кукавички зацељене ране.

Лизати их наново, роптати у крви
док их часно не преболиш или те бол смрви.

Па кад све то свршиш пред огледало станеш,
ако се не препознаш тад човек постанеш.

И поносно носиш ожиљке к'о орден,
свечан, гиздав, на колац набоден.

© Слободан Николић