НЕВИНЕ
ЖРТВЕ
Хвала ти
господе
што нисмо оне кости
што си нас заклонио крилом
што нам је кожа танка и жута
што није мермер
што није крута.
Што не лежимо украј пута
пререзаног врата
ископнилог гласа.
Хвала ти.
Да ли је
грешно
радовати се
овим што нам остаде.
Не упадосмо у заседу
мета крвнику.
Шта су они криви
а шта ми.
Зар ја
да будем Јованова глава
ја, што се Јованком зовем.
Намучена
телеса
муче ме својим болом
мучи ме небо које је гледало
дрвеће које шумело.
Нога је трчала у сусрет
рука је радила
неуморно садила
копала, шила
уморна била.
Глава се смејала
окретала Сунцу
причала, снила
љубила.
Нису добро чули
сналажљиви нису били у бекству
јер бежали нису.
Ђаволова страст их нагрди
напи се њихове крви.
Нека ми опросте
што их гледам такве
јадне и бедне у људовању
љубим их у срца стиснута
и преко све крви
и преко свег бола
прими их Боже у своје груди
утеши их
нека и даље буду људи...
©
Наталија Јаковљевић
 |
Наталија Јаковљевић
Наталија Јаковљевић, рођена 1960. године у Београду. Основну школу, гимназију и Медицински факултет завршила такође у Београду.
Поезију пише од школских дана. Многе песму су јој објављиване у зборницима писаца аматера, а неке и награђиване.
Живи и ради у Београду. Удата, мајка једне девојчице.
П.С.
Песма НЕВИНЕ ЖРТВЕ је написана 1993. године у току рата у бившој нам домовини. Једна колона побијених и масакрираних људи поред пута остала ми је заувек у сећању. Ако је утеха, ову песму посвећујем њима.
Ако пема може да промени свет, шаљем ову песму као опомену и крик...
