КАСАПСКИ СТО
Нити је хтео за јасла да се веже,
нити је хтео у јарам да се преже,
а комоли њеву посну да изоре,
недај боже дрва да довуче из горе.
Него све се нешто по ливади скита,
као паметно своју памет пита,
па лаже волове и ове воловске жене,
о погледу прича, тамо са неке стене.
Те, одатле се види читав воловски
рај,
те, ту муке нема, ни лепоти крај.
Те, ту се сено само за спавање бере,
те, ту љубав нема границе ни мере.
Добро ајде, што он за посао не
мари,
али зашто остале волове да квари?
Ајде ти фрајеру у кланицу тек,
да тамо завршиш свој слободни век.
Ставише њега на један сто,
велик колико и сам во,
па у његов воловски врат,
забише нож и кренуше га клат.
Помисли, ово је једно одвратно
место,
а где је оно, о коме сањах често?
Па рикну, ко што волови знају,
зар песнике у кланице дају?
Ех, ко на живу рану кад сипаш со,
пиштим, вриштим, али не знам што.
И ричем ко преклан во,
што ево леже,
на овај мој, касапски сто.
© Спасоје Ж. Миловановић
 |
Спасоје Ж. Миловановић
Роћен у Крушевцу,
где и сада живи.
Дипломирани драматург.
Ради у Културно просветној заједници општине
Крушевац у Крушевцу.
Пише поезију и драме. Објавио дрму
*СОФИЈА СТАВРИЋ ИЛИ СМРТ*.
У слободно време бави се и режијом драмских представа.
