ДОБРОДОШЛИ

У СВЕТ 

ПОЕЗИЈЕ

DOBRODOŠLI U SVET POEZIJE
СЛАВКО ПРШИЋ

ТРЕБОТИН И СРБИЈА
изводи из историје


УВОД

        Као дугогодишњи општински службеник, писар, деловођа, благајник и преседник, коме радни стаж укупно износи 47 година и неколико месеци, а који је ушао у 86-ту годину живота, имајући у виду околност да сам у млађим годинама имао жудњу  да што више сазнам о историји напаћеног српског народа и историји, култури, материјалном и моралном стању Треботина, сматрам да је право време да се моја сазнања забележе и оставе потомству у наслеђе.
           Село Треботин, је старовремено село, још из доба Немањића и Цар Лазаревог доба. Како се у то време звало нема писаних података, а име Треботин је настало у доба кад је сво становништво насеља, сво старо и младо, мушко и женско, поморила куга. Спасло се у последњем тренутку нешто мушке и женске омладине, бекством до Копаоника, где и дан данас у Ракљи и Кривој реци има домова из фамилије писца ових редова који носе старо презиме Пршић, које су бекством уз спасавање свог голог живота, успели да спасу.  Потомци ових Људи наврате понекад код нас Пршића у Треботин и буду лепо примљени. 
      Старо насеље, кугом истребљено, после повратка староседеоца који су се спасли,прекрштено је новим именом Треботин. У њему данас има око 120 домова из породица староседеоца, али има и досељених фамилија: Симићи из Церове, Тодосијевићи и Вучковићи из Пепељевца, Урошевићи, Кованџићи и Маринковићи из Доњег Ступња, Милосављевићи и Вучићи из Мачковца, Милановићи и Тодоровићи из Јабланице  из којих је настало око 70 домова.
           Пут Крушевац - Александровац изграђиван је више година. Рад је отпочео пред погибију кнеза Михаила, а трасирао га је млади инжињер Никола Пашић, доцније политичар, државник и вођа радикалне странке. После погибије последњег Обреновића, Краља Александра и доласком на престо Петра Карађорђевића, рођеног унука Вожда Карађорђа, Никола Пашић је стално био преседник владе, па и у Балканским ратовима 1912 и 1913 године  са Турцима и Бугарима и у великом првом светском рату са Аустро-Маџарима, Немцима и опет Бугарима. Изградња пута по погибији кнеза Михаила, настављена је под намесништвом малолетног кнеза, доцније краља Милана, а завршена је пред крај рата са Турцима 1876. године.
           Пре овог пута, Турски пут од Крушевца до Александровца , водио је простим Пепељевачким путем, стазом садашњег до куће покојног Драге званог Турчин. Ту је свраћао десно ка реци испод Сарићких кућа . На реци је била дрвена ћуприја, пролаз преко реке, а пут се настављао садашњим колским путем до *Липака*, па преко Трботинског *Плаца* до Врбничког *Липовца* и даље на *Јасење* за Александровац. Турци су овим путем путовали у великим коњским караванима, контролисали поседнуту земљу и народ и истовремено вршили превоз робе. Зими, кад би вејавице завејале пут, Турци би свраћали у најближе село, чији би кнез организовао смештај путника и коња, а сеоски мушкарци би лопатама разгртали пут како би Турци наставили путовање.
        Оваквим свраћањем у село, Турци су у Треботин пренели из Азије страшну заразу *кугу* која поморила и истребила становништво. О томе је мени пре 80 година причала стара баба, чувена Пауна, мајка мога оца мајке из Глободера, која је живела 120 година. Било је у време овог страшног помора случајева да увече цела породица потпуно здраво вечера, полега да спава, а преко ноћи сви помру, тако да ујутру нема никог живог да врата отвори. Народ је онда ову болест звао *Чума* и замишљао је као стару дроњаву бабетину која ноћу или дању невидљиво дође и подави сву чељад.

ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД ТУРАКА


          Крушевац и околина, на југ до Јастребца, на исток до Делиграда, од Турака су ослобођени 1830. године. Српска села су остала без Турских ага који су од народа убирали царски данак у новцу и од сваког берићета десетак. Са агама су отишле и субаше са наоружаним сејменима.Субаше су грађанству судиле у споровима и биле гаранција да ће сваки Србин - ђаур, дати тачно и на време све дажбине, како новчане, тако и у натури од пољопривреде и стоке, изузев свиња.
           По одласку ових крвопија, кнез Милош је широм Србије формирао мање општине. У оно време у Треботину, као првак и вредећа личност био је Миленко Терзић, одани присталица кнеза Милоша, који је постављен за преседника општине. Миленко је саградио општински дом - просту кућу, на празном плацу, одмах преко пута своје куће, сада над кућом Воје Терзића, што му је због близине било згодно за вршење послова.

          Тада је у ослобођеној Србији народ био подељен на два дела, на једној страни су били присталице кнеза Милоша, а на другој присталице Карађорђевића. Карађорђевићци су успели честим побунама да протерају кнеза Милоша и његовог сина Михаила и доведу за кнеза Карађорђевог сина Александра. Уз Александра је био и Живко Пршић, у оно доба истакнута фигура човека, деда мог оца. Он је одмах потиснуо Миленка Терзића, срушио му општинску кућу постављену преко пута властите куће, и поставио велику општинску кућу са четири одељења, ходником и великим ајатом. У тој кући је формирана општина од четири села: Треботин са засеоком Жабаре, Мешево, Дољане и Мала Врбница. Преседник те општине за сво време владавине кнеза Александра био је Живко Пршић.
       Но, кнез Александар је учинио велику грешку, за лукаво обећање Аустријског цара Фрање, да ће му дати Војводину,  војнички му је помогао да угуши Маџарску буну 1847. године.  У војсци која је угушила Маџарску буну из Треботина и околине били су Петроније Радојевић из Мале Врбнице - деда Адама и Владе Радојевића и Урош Радивојевић, пара-деда  Боре Урошевића из Треботина. Цар Фрања после гушења Маџарске буне и вешања чувеног Маџарског родољуба Кошута није испунио обећање дато кнезу Александру и Србија је остала празних шака, од Војводине није било ни говора.
          За ову лакомисленост, окривљен је био кнез Александар, који је и сам увидео да је преварен, па је напустио Србију и отишао из земље.
          Светоандрејска народна скупштина, у којој је поред осталих из других крајева, народни посланик био и Миленко Терзић - ривал Живка Пршића, за кнеза бира Милоша Обреновића.
          Живко се бојао освете, није смео да чека, већ заједно са братом Живадином  оставља кућу и имовину и бежи у Турску - Нови Пазар. Вратили су се кући пошто је кнез Милош умро и његов наследник кнез Михаило дао амнестију за све који су побегли од Милошевих стража и присталица.
          Вративши се, због политичког беса  супарника, који се на његову имовину у његовом  одсуству изливао, затекао је већ оронулу и осиромашену кућу и рабаћену воденицу, коју је његов отац купио од Турчина.
          Општина Треботин, коју је формирао Живко Пршић, постојала је све до јесени 1900.  године на месту где је сад башта синова Весе Тодосијевића, 60 метар јужно од ћуприје на Треботинској реци, на месту где се сврћа за воденицу, звану Пршицка. После непомирљивих ривала  Миленка Терзића и Живка Пршића, у овој општини су се мењали председници. У рату са Турцима од 1876. године  до 1878. године,  председник општине је био Јова Стојковић из Треботина, после њега мој таст Агатон Симић, следећих избора син Живка Пршића, Коста Пршић, затим Веца Ивић из Мешева, па Стева Радојковић из Жабара. 
             После рата са Бугарима у јесен 1885. године, који је краљ Милан на понижавајући начин изгубио,  јер су му Бугари на Сливници пред Софијом разбили војску, па га затим гонили и ушли у Пирот, осећајући се несигурном јер би оптужен да је ољагао Србију изгубивши рат од Бугарске која је тек осам година била у слободи од Турске, краљ Милан је извршио ново груписање општина  и формирао веће опшине. Треботин је задржао седиште општине, а општина се звала ВеликоВрбничка и сада су је чинили поред Треботина са Жабаром, Мале Врбнице, Мешева и Дољана и Доњи Ступањ и Велика Врбница. Преседник те општине био је Стеван Лапчевић деда Милована и Радуле Лапчевића.
       Овако стање није дуго потрајало. Због сталних свађа краља Милана са краљицом Наталијом, њиховог развода и насилног протеривања краљице Наталије, краљ је изгубио углед и под утицајем снажне Радикалске опозиције био је присиљен да абдицира и напусти Србију, уз позамашну накнаду из државне касе, остављајући власт малолетном сину и његовим намесницима.
        Без краља Милана, у Србији настаје благи курс, општине се разгруписавају, тако да од Велико- Врбничке постају Мрмошка и Треботинска општина, као што је и било пре. Смењивање преседника општина иде својим путем, по истеку рокова на које су бирани. Но, влада др. Владимира Ђорђевића, доведена на власт  у јесен 1897. године поново групише општине тако да Мрмошка општина добија Доњи Ступањ и поново постаје ВеликоВрничка, а Треботинска општина остаје на месету где је и била и добија Себечевац и Церову. За овако груписане општине, преседници нису више бирани од народа, већ су постављани декретом ондашњег министра унутрашњих дела Јеврема Андоновића. За преседника Треботинске општине постављен је Милан Лукић из Дољана, чији сам декрет о постављењу, као писарчић 4-те године, видео, а на њему  је био потпис министра Јеврема Андоновића. Велико Врбничка општина, чије је седиште остало у Мрмошу, за преседника добија постављењем Сибина Лапчевића, либерала чврсте руке. Слично се ради и у осталим општинама у Србији, где се декретима  за председнике постављају либерали као људи чврсте руке, да у народу мотре на цео друштвени живот, да шпијунажом сазнају шта људи говоре на казаницама, прошевинама, свадбама, саранама и свуда где се мало више пије и прича.

Страна 1

Наредна страна