ДОБРОДОШЛИ

У СВЕТ 

ПОЕЗИЈЕ

DOBRODOŠLI U SVET POEZIJE
СЛАВКО ПРШИЋ

ТРЕБОТИН И СРБИЈА
 изводи из историје




КУЛТУРА И ШКОЛСТВО

                 Пре подигнуте школе у Великој Врбници, како у околини, тако и у Треботину, народ је углавном био неписмен и ретко, врло ретко, да је ко учио читати и писати у неком манастиру код калуђера. У Треботину таквог  примера није било.
                 Немам  података, када је саграђена школа у Великој Врбници, али знам да је црква саграђена 1821. године, а потом убрзо и школа. Црква је дала од свог плаца део за изградњу школе, која је изграђена сигурно пре 1830. године. У школи у Великој Врбници учили су ђаци из 16 села: Мачковац, Глободер, Голубовац, Лаћислед, Мрмош, Горњи и Доњи Ступањ, Себечевац, Дољане, Мешево, Церова, Лукавац, Пепељевац, Треботин са засеоком Жабаре, Мала и Велика Врбница. Све до старог Аћима Поповића, раније су били учитељи попови и то: отац, деда и стриц покојног старог поп Јосе. Врло је мало ђака било и они су уз црквене послове и ове ђаке учили. То ми је причао покојни Агатон Симић, мој таст из Треботина, који је умро 1925. године у 95 години живота, а школу је учио у Великој Врбници. 
            Иако је у  учитељима била оскудица, ВеликоВрбничка школа је околини у 16 наведених села, дала доста доброписмених и знаменитих људи од којих ћу навести следеће: у Дољану Стојана и Милана Лукића, у Мешеву Ивана Гвозденовића и Вецу Ивића, у Церови Миладина Ђорђевића - оца покојног Љубисава Ђорђевића, у Пепељевцу поп Ивана Весића, доцнијег архимандрита Илариона - професора Призренске богословије за време Турске владавине и поп Душана Весића, у Лукавцу Бошка Мијајловића, у Мачковцу Здравка Ђокића, Агатона Вучића, Димитрија и братанца му Аврама-Авру Илчића(који бива у неколико махова преседник општине у Глободеру и народни посланик још од 1897. године), у Глободеру  Мату Томића, у Треботину  Вићентија Петровића, који је после другог рата са Турцима 1878. године (први је био 1876. године), био дуго година преседник Пиротског окружног суда, у Великој Врбници старог и честитог поп Јосу, његовог сина поп Леку и његових 5 синова - 5 попова: проту Радича, професора теолошког факултета у Београду Лалу, судију Зајечарског црквеног суда Рашу, попа Чукаричког Николу-Колу, Јосу и поп Љубу који је до цмрти службовао у цркви Врбничкој. 
                      Треба забележити да су у школи у Великој Врбници  учили браћа Илија и Стеван Лапчевић, његов унук Милован, дугогодишњи учитељ у Неготину и други унук Радул општински деловођа без мане и грешке у 35 година дугој каријери, затим Сибин Лапчевић  и његови синови  учитељи Стојан и Влада, па и Милен Поповић, врло угледна личност, дугогодишњи деловођа и председник општине.
                 У Мрмошу су уочљиви: Риста Живковић, по ослобођењу од Турака први писар у формираној општини, доцније Младен Вучковић, такође дугогодишњи писар и председник општине, па  Јанићије Радовић, писар општине у Мрмошу и његов син Настас Радовић, свештеник у Трнавцима Жупским.
                         Из  Доњег Ступња истицао се Сава Марковић, преседник општине и у ратовима са Турцима комадант батаљона и његов син Вучко Марковић, рачуноиспитивач главне контроле у Београду. Затим Велисав Дреновац, артиљеријски пуковник који је командовао артиљеријом у ратовима од 1912. године  до половине 1919. године и Балканским ратовима. Угледни су били и Бошко Бекрић, Ранђел и Петар Шошић, први  полицијски срески писар, други дугогодишњи деловођа и преседник општине и Радомир Шошић који је био писар и преседник општине Доњи Ступањ.
                          Из Голубовца уочљив је био Маринко Михајловић, дугогодишњи деловоћа општине.
                   Из Жабара, које је у то време било засеок Треботина, познат као велики  економ, пољопривредник, воћар и сточар био је Вукоман Вучетић, који је у два маха био и преседник општине. У школи у Великој Врбници учио је и писар ових редова Славко Пршић, који је после Вићентија Петровића, преседника Пиротског окружног суда, био први који је у Треботину мало више изучавао науке и у општинској служби провео као писар, деловођа и благајник  30  година и као преседник опшине Треботин 17 година.
                      Поред свих  поменутих људи, које је стара  школа  у  Великој Врбници дала,  морам поменути  и два сина поп Алексе старијег: Косту, полицијског среског писара и Душана професора, као и сина учитеља Крсте, Милорада, такође професора. Такође истичем, да је и велики број сељака у свих 16 села који су ишли у школу у Великој Врбници, целог свог живота располагали јаком писменошћу и користили је на добробит своју и својих домаћинстава.
                         Као што се из описаног види, стара школа у Великој Врбници дала је доста људи, за све струке државне управе и живота уопште.
                     Народ се множио, па су наступиле потребе за новим школама. Од старе се прво оделио Горњи Ступањ, затим Пепељевац са Лукавцем, после Глободер са Мачковцем, па Доњи Ступањ и Себечевац, убрзо Церова, Лаћислед и Голубовац и на крају Мешево и Дољане.
                      У првом светском рату школска зграда у Великој Врбници је од стране мештана опљачкана. Покрадена су сва врата и прозори, вратни диреци су отковани и однесени, једном речју, све што се могло насилно отковати и однети, однето је. За ову пљачку  велики кривац је Бошко Минић, који је за време Аустријске окупације, преседник општине био и код кога су  навраћали аустријски жандари и јели, пили и банчили, па је могао да их замоли да крадљивце похватају и неког од њих убију, али Бошко то није хтео, већ је пустио да краде из школе шта ко хоће.

                      По ослобођењу у новембру 1918. године дошло је до поделе села по школама, тако да су  у  школи у Великој  Врбници остали: Мрмош, Велика и Мала Врбница и Треботин са Жабарем. Због порушене школе  за наставни рад узета је под кирију  кућа поп Алексе старијег и ту се радило неколико година. За то време Мрмош, Велика и Мала Врбница су изградили нове школе. Од покретне имовине старе школе у Великој Врбници претекле су две табле, око 15 клупа скамија и зграда. Све то поделили смо по висини непосреднога пореза који наша села плаћају, а школско двориште и плац на коме је била зграда одлуком заједничког школског одбора Мрмоша, Велике и Мале Врбнице и Треботина са Жабаром враћено је цркви мајци, чије је и било.
                     Писац ових редова Славко Пршић, као преседник  општине Треботин, о трошку општине је  преуредио кућу Младена Стојковића из Треботина и у њој отворио школу за Треботин са Жабарем. За учитеља сам ишао у Београд код ондашњег министра просвете Боже Максимовића и као првог учитеља добио Буду Трнавца, претходно објаснивши министру да се постојећа школа у Великој Врбници од четири села дели на две са по два села, па се и учитељи којих је било двоје, морају поделити, тако да Треботин добије мушкарца Буду, а Великој Врбници да остане девојка - кћер старог и дугогодишњег учитеља Милена коме је и кућа у близини школе, где је учитељица и становала. Министар је као правичан човек поменуто моје излагање прихватио и одмах позвао начелника свог министарства који је написао декрет о постављењу Будимира Трнавца за учитеља нове школе у Треботину.  Декрет ми је лично од министр уручио са речима *Ево ти декрет, иди напиши акт и позови учитеља Трнавца на дужност*.

                             Вративши се из Београда, Буду учитеља, нашао сам у Крушевцу. Он ми је рекао: *Ти чика Славко, одели школу, а  не можеш нигде да нађеш учитеља, јер  због продужене учитељске школе са  четири на пет година, ове године ни један учитељ не излази*. Нашао сам учитеља и имам га, одговорих ја. На то ме он  упита: *Где и кога*. Ја му рекох: Буду Трнавца из Глободера, сада учитеља у Великој Врбници, а од сутра у Треботину. Он љутито плану и упита ме јесам ли заиста то учинио, ја му одговорих да је истина и да сам од јутрос из Београда дошао и ево код мене је министарски декрет о његовом постављењу за учитеља нове школе у Треботину. Он викну: *Нећу бре, ја да ти дођем. Идем код куће Дуће Стојадиновића да радим на изградњи железнице, а нећу да ти дођем*. На то му ја рекох: Твоја мајка је продала твој део имања док те за учитеља школовала и дођи сутра без акта код мене, да ти на реверс предам декрет и отпочни у школи рад,  у Треботину ће ти бити добро, Врбница близо, учитељицу Зору да просимо и ја,  уз остале да Вам свадбу пијем. Ове моје речи не помогоше, Буда љут срипи са кола Љубе Плочића који нас је возио и оде пешке, мада је био каљав пут и падала киша. Али покајао се и дошао на службу. За неколико месеци је био љут, са мном као преседником школског одбора општио је само званично, оно што се мора, друштвено ништа, али на то сам ја одговарао лепим и добрим начином. Грађанству које је волело школу, а посебно домаћинима бољег имовног стања, објашњавао сам да имамо учитеља самца па нека му по ђаку прате по коју флашу млека и по које јаје, па се дешавало да по неки дан добије 7 - 8 флаша млека и по 20 - 30 јаја. Буда је разабрао  да је то моја препорука, па је променио своје држање и засновали смо добро и јако пријатељство које и дан данас важи.
                          

Страна 6
Наредна страна
Повратак на претходну страну