DILEMA

Lebdi mi dugo nad glavom,
u suncu koje dogoreva,
u pesmi cvrčaka.
U duši praznine popunjava,
i bolom usrcu seva,
iskonska dilema.

Zbog nje jasno postaje magla,
kola zastaju u pola brda,
vrtovi mirise i svežinu gube.
Zbog nje nesanica je bolna,
postelja tvrda,
a uzaludno brbljanje,
samo tupi zube.

Dilema je to sasvim prosta.
Predgrađe joj postojbina.
Liči na izločkani put.
Zbog nje gubim i brata i gosta
i mrzim prijatelje što nema vina,
a mesec mi se čini suviše pust.

Pred tom dilemom bežim
u neki drugi svet
i plačem u ponoć na mostu starom,
kao da sam pred vratima pakla.
A rešenje zamiriše,
ko u proleće cvet.
U srce doleti biće nežno,
ljupko i krhko
i razbije sve dileme,
ko da su od stakla.