Najbolje pesme nedelje za avgust 2005. godine.
I vaša pesma može biti u konkurenciji za pesmu
Nedelje ako pošeljete svoj rad na email pesnici@poezijascg.com.

Za pesmu meseca avgusta 2005. godine Vašim glasovima izabrana je pesma Aljendeova maštanja.

4/8  2005
Miroljub Obradović  

TREBOTINSKI DAN

Tužan i sumoran,
Trebotinski je dan.

Kroz Trebotin šumi reka,
a u vodi masna fleka.
Zadah me po licu šiba,
dok promiče mrtva riba.

Uvek glasamo za vlast,
To je Trebotinska slast.

Svatova niotkuda,
od harmonike ni glasa.
Devojke idu kojakuda,
a klasa novih momaka stasa.

Da se čuje dečja graja,
da niko ne oseca samoću,
takav Trebotin ja hocu
i danju i nocu.

MIKI
(Rekcija na Trebotinsku noć)

3/8   2005

Ljubodrag Obradović

Trebotin

PROLAZ

Prolaz za ljude čestite,
napravite molim!
Moćne danas svi štite,
a niko ih ne voli.

Moja su očekivanja talog,
svet i dalje novac vrti.
Nada, zaklopljen je katalog,
u kom šuti se nešto prti.

Kako savest ispeglati,
kad je sreća već prohujla?
Kako, kad se život krati,
kradom, ko pčela prozujala.

Prolaz za zamah sveta,
sve je što dati želim.
To što moćnima smeta,
mene sad samo veseli.

Svoja nade svako ima,
budućnost uvek dođe.
Ko hleb gladnima otima,
ne može dobro da prođe.

Prolaz za ljude čestite,
napravite i takvi postoje.
Njih danas bogovi štite.
Njih se i moćni boje.

2/8   2005

Dragan Todosijević

Trebotin

SPAVAJ

Spavaj u senci moje duše

Spavaj u zavetrini moje kiše

Spavaj tu na levoj obali Pepeljuše

Spavaj u pesmi vrednih ratara

Spavaj u pesmi noćnih ptica

Spavaj u fijuku vejavica

Spavaj u mirisu poljskog cveća

Tu na levoj obali Pepeljuše

Spavaj selo moje

Љубодраг Обрадовић 1/8

AЉЕНДЕОВА MAШТАЊА


Шутнули ме на кишу,
да гледам облаке
и газим по трњу.
Да једем зеље
ичекам првду вишу,
a имаћу само завист црну.

Kонак биће ми замак,
извајан на оштрим литицама.
Бићу сам ко уклети момак,
увек окружен убицама.

Радознала моја машта,
слути бројне скандале
и дрхти окружена злобом.
ја само желим,
да измаштам нови свет,
у ком нико никог,
неће звати робом.

A мени суде данас,
док песме неме вену.
Хоће да ме баце у ланац,
Крвав ко сунце,
у залазном трену.

Таласи зла, однеће у реку,
мутну од гарежи и блата
и моје кости изгореле.
Ја, због неправде умрећу,
али мисли моје,
остаће да се беле,
За поколења што расту.

Ветром донешен,
у земљу заспалу,
предака духове будићу.
Да се боре за децу палу,
да силнике прогоне
и да их ноћу сном кољу.

О, како би то било дивно,
Кад би нека сила казнила,
све који су ме разнели.
Достојансво би блеснуло,
а ја освећен бих заблистао.

Бар убицама да буде суђено.
И онда није важно,
што сам главу дао,
кад ће поколења да се диве,
што сам био први,
од оних што навиру.

Пропашћете гадови бедни,
ваша злоба, јачи бес ствара.
Остаћете вечни Ви
и поред моје крви жедни,
а та похлепа све разара.

Шутнули ме на кишу,
да гледам облаке
и газим по трњу...