Љубодраг
Обрадовић

1/8/2005





AЉЕНДЕОВА MAШТАЊА





Шутнули ме на кишу,

да гледам облаке

и газим по трњу.

Да једем зеље

ичекам првду вишу,

a имаћу само завист црну.



Kонак биће ми замак,

извајан на оштрим литицама.

Бићу сам ко уклети момак,

увек окружен убицама.



Радознала моја машта,

слути бројне скандале

и дрхти окружена злобом.

ја само желим,

да измаштам нови свет,

у ком нико никог,

неће звати робом.



A мени суде данас,

док песме неме вену.

Хоће да ме баце у ланац,

Крвав ко сунце,

у залазном трену.



Таласи зла, однеће у реку,

мутну од гарежи и блата

и моје кости изгореле.

Ја, због неправде умрећу,

али мисли моје,

остаће да се беле,

За поколења што расту.



Ветром донешен,

у земљу заспалу,

предака духове будићу.

Да се боре за децу палу,

да силнике прогоне

и да их ноћу сном кољу.



О, како би то било дивно,

Кад би нека сила казнила,

све који су ме разнели.

Достојансво би блеснуло,

а ја освећен бих заблистао.



Бар убицама да буде суђено.

И онда није важно,

што сам главу дао,

кад ће поколења да се диве,

што сам био први,

од оних што навиру.



Пропашћете гадови бедни,

ваша злоба, јачи бес ствара.

Остаћете вечни Ви

и поред моје крви жедни,

а та похлепа све разара.

Шутнули ме на кишу,

да гледам облаке

и газим по трњу...