3/11/2005

Ljubodrag Obradović

PROSTRANSVO

Razum je prostranstvo učinio malim.
Na dlanu leže neostvareni snovi.
Sad se sudbina sa mnom šali,
pa mi nudi život bolji i novi.

Nudi mi život koji se samo sanja.
Ja ne znam šta ću, a koža se ježi.
Sit sam odavno svih nadanja,
sad starost iza okuke leži.

Sad kad sudbinu sveta,
nad glavama našim nosi vetar,
svoje nade u reku bacam,
neka drugima ulepšaju etar.

Razum je prostranstvo učinio malim.
Na dlanu leže neostvareni snovi.
Sad se i ja sa sudbinom šalim,
pa opet tražim ovaj svet surovi.

KRAJ

4/11/2005
Poslao Bojan Blef Ne želim kraj, a on je sve bliže.
U sećenju ostaje osmeh tvoj.
Reci što na kraju mi reče,
poslednji uzdah iz srca mog.

Otišo si tiho bez pozdrava,
rekavši reči što bole,
"I posle tebe imaću ljubavi nove".

Zašto si rekao to,
kad i sam odlazak podnosim teško.
Kad svaka zora bez tebe tužna je
i svaka noć bolna i ružna je.

Suzama pravim mesecu put,
zvezdama se molim za povratak tvoj.
Bez tebe nemam kud,
jer ti si sav život moj.

Uskoro će godina nova,
gde ćeš je provesti da mi je znati?
Sa društvom uz muziku,
ili sa drugom što "svojim" će te zvati.

Za doček ja biću sama,
kao i godine prošle i mnoge pre.
Mrzeću u novogodišnjoj noći
i tebe i sebe i to što"Volim te".

I opet ću negde u nepovrat poći,
čekajući da setiš se mene,
naših zajedno provedenih noći,
noći što bude uspomene.

Bojan Blef piše:
Pesma je posvećena
"BOJANU PRŠIĆU-BLEFU"

Autor : Slađana

Ljubodrag Obradović
5/11/2005

JASNOĆA

Pokošenim livadama šetam
i sam pokošen životom.
Vetar sam,
zdrobljen kosturima drveća.
Mrav sam,
a splav me nosi,
tudjom rukom vodjen,
u carstva nepoznatih strahota.
Lud sam skoro
i sit dogadjaja lažnih,
u svetu lažnom,
gde podlaci ližu čizme podlacima
i dobro prolaze.
Gde poštene kičme
i kad iskrivljene mole,
šut u zadnjicu dobiju
i ništa više.
Sit sam života,
a seno tako zanosno miriše
i pitanja nova nameće.
Smisao?
Da li ga ima?
Život ima draži?
Ciljevi postoje?
Nadaj se, nadaj,
poštena dušo.
I dođi, pohvali se,
kad budeš čuo,da tvoja sorta
i tvoje bratsvo,
nasmejani šetaju.
Idem.
Miriše seno.
Ratovi, svađe, čemu?
Zbog dosade silnih, valjda.
Idem.
Pauk groznu mrežu plete,
a želja raste,
stanje da promenim.
Život ima draži!
Ciljevi postoje!
Nadaj se, nadaj,
poštenjače moj.
Idem.
Sad mi je sve jasno;
i da mrtvi vide
i da živi
slepoću priželjkuju.
Idem.
I jasnoća je slučajnost.
Da nisam
u zadnji čas odgurnut
i sad bi smatrao
da je poštenje vrlina.
Idem.
Sve mi je jasno.
I da trava mrtvi miris širi...
I da grom gađa pošteno...
I da laž i slučajnost na gozbi...
Idem.
Sad mi je sve jasno.
I da se dobro ne gleda,
ne primećije
i lako zaboravlja,
a zlo pamti.
I da podlaci ti čine zlo,
pretvarajući se
da ti prave uslugu,
pa očekuju zahvalnost.
Ako im ogorčen,
nepažnjom uzvratiš,
znaju i da se uvrede.
Sadam na klupu.
Seljanka grabulja seno.
Mirisi, izgrebani plaču.
Sećanja na prokockanu prošlost.
Sad nije vreme za romantiku.
Sad me pogledi prže,
želeći da me zagreju.
Sad me vezanog drže
i iza leđa mi se smeju,
misleći da sam budala.
A ja samo sedim i gledam
i sve mi je jasno.
Posebno da ništa,
promeniti ne mogu.

Samobor, 1973. godine.

Copyright © by POEZIJASCG All Right Reserved.

Objavljeno : 2005-11-02 (1456 Pročitano)

[ Idi nazad ]