*ПАТЕТИЧНИ МОНОЛОГ*

Ћарлија препатетични
монолог бескућника,
што ја умем да кажем,
да псовке пљујем, громаде урлика,
а под капцима зарад тега самоће,
тешим врбе и камење појим.

Спознајем и живот и смрт,
све је то игра отпалог семења
и све се мислим, можда је немоћ та,
због којих се на уснама мојим,
протеже ступац презрења.

Прамагла пљуска кроз дане,
ваздух , ватра и вода уистину бдију,
али кад сукрвичаво јутро,
из бусења траве сване,
све се мислим изнутра,
одозго и одоздо,
ко зна шта живот још смера
и ето тако ми са усана креће
олуја која се у ковитлац тера.

Као кроз проклето предворје,
иза гаравих светла у даљини,
трули колевка меких јагода,
свечано ливрејисана
промиче епоха умирања.

Боже ме прости, 
силног ли народа, народ и ништа,
народ и студен одупирања.
Подмукле су среће људи
и бескрајна ме обузима жалост,
синови наши, мале дечачке груди,
а чемер већ носе да моћан се чини,
као море, којим се гоне паклене ћуди
и руде проклества снена.

Да ми је да умукну,
ова ратна времена,
када се огледала буде 
и сета по њима прашти,
да се не чују жалост и слутња,
мршавог, болесног трена, 
јер залуд су капале њиве 
и месечина се расипала,
по обронцима стења.

Да ми је у мртво
да се прерушим,
слегнем под водом,
обалом, планином, равницом,
сакријем у земљи,
разлијем у мору...
Да видим чијом то кривицом,
голубови не лете, 
а мрак се порађа у зору.

© Светлана Пољак

Страна 31.   НЕВИНЕ ЖРТВЕ /
Наталија Јаковљевић »»»