*PATETIČNI MONOLOG*

Ćurlija prepatetični
monolog beskućnika,
što šta ja umem da kažem
da psovke pljujem , gromade urlika,
a pod kapcima zarad tega samoće,
tešim vrbe i kamenje pojim.

Spoznajem i život i smrt,
sve je to igra otpalog semenja
i sve se mislim možda je nemoć ta,
zbog kojih se na usnama mojim
proteže stupac prezrenja.

Pramagla pljuska kroz dane,
vazduh , vatra i voda uistinu bdiju,
ali kad sukrvičavo jutro,
iz busenja trave svane,
sve se mislim iznutra,
odozgo i odozdo,
ko zna sta život još smera
i eto tako mi sa usana kreće
oluja koja se u kovitlac tera.

Kao kroz prokleto predvorje,
iza garavih svetla u daljini,
truli kolevka mekih jagoda,
svečano livrejisana
promiče epoha umiranja.

Bože me prosti, 
silnog li naroda, narod i ništa,
narod i studen odupiranja.
Podmukle su sreće ljudi
i beskrajna me obuzima žalost,
sinovi naši , male dečacke grudi,
a čemer već nose da moćan se čini,
kao more, kojim se gone paklene ćudi
i rude prokletstva snena.

Da mi je da umuknu,
ova ratna vremena,
kada se ogledala bude 
i seta po njima prašti,
da se ne čuju žalost i slutnja,
mršavog , bolesnog trena, 
jer zalud su kapale njive 
i mesečina se rasipala,
po obroncima stenja.

Da mi je u mrtvo
da se prerušim,
slegnem pod vodom,
obalom, paninom , ravnicom,
sakrijem u zemlji,
razlijem u moru...
Da vidim čijom to krivicom,
golubovi ne lete, 
a mrak se poradja u zoru.